Roditeljstvo se uči!

"Pozitivno roditeljstvo" označava ponašanje roditelja utemeljeno na najboljim interesima deteta, koje neguje, osnažuje, nenasilno je i osigurava poštovanje i usmeravanje deteta, koje uključuje postavljanje granica kako bi se omogućio potpuni razvoj potencijala svakog deteta (Savet Evrope, 2006). Dete ima pravo na brigu, sigurnost i vaspitanje koji uvažavaju njegovu individualnost, a roditelji imaju pravo na podršku države u ispunjavanju svoje roditeljske uloge.

Jedna od najjednostavnijih i najtačnijih definicija pozitivnog roditeljstva je TOPLINA + NADZOR. Biti osetljiv za potrebe i osećanja svog deteta ne znači biti super-biće. Greške su, naravno dozvoljene, na njima se učimo, važno je da ih postanemo svesni i da ih ispravljamo. U oblasti roditeljstva nema univerzalnih saveta, recepata, jer je svaki roditelj ličnost za sebe, kao i svako dete. Kada neki metod ili tehnika ne daje očekivane rezultate, menjajte je, pokušavajte nešto drugo. Roditeljstvo je istraživački posao – istražujete šta daje rezultate, ali istražujete i sebe. Primenjujte ono što je u skladu sa vašom ličnošću, deca prepoznaju kada neki vaš postupak nije autentičan, kada delujete samo iz glave, ali ne i iz srca. Poslednje što dete treba da zaključi je da ste ravnodušno super-biće. I na kraju, važno je emitovati sigurnost u svojim postupanjima i truditi se da ne nanosimo štetu.

Dete treba u svojoj porodici da oseti i razvije:

• Ljubav, pažnju i pripadanje – to će mu pomoći da izgradi osećaj sigurnosti.
• Važnost i samopoštovanje – to će mu pomoći da izgradi poverenje u sebe.
• Slobodu izbora i samostalnost – to će uticati na izgrađivanje odgovornosti.
• Zabavu i zadovoljstvo – to će ga naučiti da gradi pozitivne odnose.

• Deca koja su telesno kažnjavana mogu postati agresivna;
• Njihov odnos sa roditeljima je negativan;
• Smanjene su im kognitivne sposobnosti i manje se angažuju u školi;
• Mogu se izolovati od vršnjaka;
• Teže usvajaju moralne principe i vrednosti;
• Ne uče nova ponašanja, već zaključuju da je u redu tući onoga koga voliš;
• Mogu postati još agresivnija kako prema roditeljima tako i prema drugima;
• Uče da je nasilje način na koji se rešavaju problemi.

Čak i kada telesna kazna ne dovede do ozbiljnih telesnih povreda, deca dožive strah i stres koji negativno utiču na strukturu i razvoj mozga, kao i njihovu opštu dobrobit. Ako su batine vaspitna mera koja preovladava tokom celog detinjstva do kraja tinejdžerskog uzrasta, posledice su još dalekosežnije.

Najveći nedostatak telesnog kažnjavanja, čak i kad je blago, jeste to što ne daje deci priliku da nauče novo i poželjno ponašanje. Njime se jedino postiže to da dete uči kako da izbegne kaznu u budućnosti.

Zašto je važno reći NE telesnom kažnjavanju dece?

Zato što se povreda dečje duše ne vidi, ali ostavlja posledice za ceo život.

• Zato što se povreda dečje duše ne vidi, ali ostavlja posledice za ceo život.
• Zato što poručuje detetu da je prihvatljivo i normalno da ga povređuju ljudi koji ga vole.
• Zato što se na taj način dete ponižava, zastrašuje i narušava se njegovo dostojanstvo.
• Zato što šalje poruku deci da je udariti nekoga opravdano i da to nije nasilje.
• Zato što uči decu da nasiljem rešavaju svoje probleme i time doprinosi porastu vršnjačkog nasilja.
• Zato što uči decu da je u redu da na nasilan način rešavaju sukobe i zato što postoji rizik da će se isto tako ponašati kao odrasle osobe, bilo kao roditelji, supružnici ili partneri.
• Zato što umesto da uči i razvija odgovornost kod deteta, pojačava njegovu ljutnju i agresivnost.
• Zato što dete koje je telesno kažnjavano ima nizak nivo samopoštovanja, osećaj bespomoćnosti i poniženosti.
• Zato što ono nije efikasno u postizanju trajne promene ponašanja iako se naizgled njime brzo postiže cilj.
• Zato što može ozbiljno da naudi deci u fizičkom i psihičkom smislu.
• Zato što predstavlja povredu prava deteta na poštovanje njegovog fizičkog integriteta, ljudskog dostojanstva i jednaku zaštitu pred zakonom.
• Zato što negativno utiče na društvo u celini stvarajući „kulturu nasilja“.

Biti roditelj je, najčešće istovremeno, najlepše iskustvo u životu i najteži zadatak s kojim ste se suočili. I pored svih saveta i knjiga koje možete pročitati, ne postoji recept za idealnog roditelja zato što ste vi i vaše dete jedinstveni, kao i odnos među vama. Mogu postojati smernice kojih se možete pridržavati, ali samo ukoliko nikada ne zaboravite da ćete morati da se prilagođavate specifičnoj situaciji u kojoj se nalazite. Pitanje koje povezuje sve roditelje je: da li ću biti dobar roditelj i da li ću detetu/ deci uspeti da pružim sve što želim i što ona žele, čak i kada su vremena teška, a izazovi veliki.

I ja sam dobijao batine, pa šta mi sada fali?

A možemo se i upitati: Kakvi bismo zaista bili da nismo imali iskustvo telesnog kažnjavanja i da smo vaspitavani na drugačiji način. Poniženje i bol koji se doživi kroz fizičko kažnjavanje ne može se osporiti. Kriviti odrasle što su nekada nasilno vaspitavali svoju decu sada nema svrhe, međutim, vreme u kojem danas živimo trebalo bi da podrazumeva prevazilaženje svih oblika nasilnog ponašanja, a posebno prema sopstvenoj deci.

Kada gura prste u šteker kako drugačije da mu objasnim da to ne radi osim da ga udarim po ruci?

Time što ćemo udariti dete nećemo ga zaštiti. U situacijama u kojima može doći do toga da: dete krene da prelazi ulicu na nebezbednom mestu, može da se opeče, stavlja prste u utičnicu za struju, uvek postoji alternativa telesnom kažnjavanju. Odrasli su prvenstveno odgovorni da zaštite dete od povreda i stvore sigurno okruženje. Utičnice mogu da se obezbede tako da dete ne može da stavi prste u njih, odrasli treba da skloni na sigurno, može da ga uhvati, podigne, povuče, zaustavi, kako bi ga zaštitio od opasnosti. Uvek postoji drugi način od namernog nanošenja bola u svrhu kažnjavanja i poniženja.

Ja svoje dete ne tučem i ne zlostavljam, već ga samo malo udarim po guzi.

Šta je za nekoga malo, za drugoga može biti mnogo. Telesno ili fizičko kažnjavanje je bilo koje kažnjavanje u kome se primenjuje fizička sila sa namerom da se izazove izvestan stepen bola ili neprijatnosti, bez obzira koliko da je blag. I u ovom slučaju koristi se nasilje u svrhu disciplinovanja, a ne neki drugi način koji će dugoročno biti delotvorniji i koji će imati uticaja na promenu ponašanja. Ukoliko vas bes ipak preplavi i izgubite kontrolu, sklonite se od deteta ili izbrojte do deset pre nego što uradite bilo šta zbog čega ćete kasnije imati razloga da se kajete, ili ga pošaljite u drugu prostoriju dok vas ne prođe trenutni poriv da ga telesno kaznite. Većina telesnih kazni podrazumeva udaranje deteta, kao na primer: batine, šamaranje, udaranje po stražnjici rukom ili štapom, kaišem, prutom, a može da uključi i drmusanje ili bacanje deteta, štipanje, šutiranje, čupanje za kosu i slično. Za dete je opasan svaki oblik telesnog kažnjavanja. Najveći nedostatak telesnog kažnjavanja, čak i kad je blago, jeste to što ne daje deci priliku da nauče novo i poželjno ponašanje. Jedino što se postiže je to da dete uči kako da izbegne kaznu u budućnosti.

Kako ću da vaspitavam svoje dete je samo moja stvar, ja najbolje znam šta je za njegovo dobro!

Time što smo se ostvarili kao roditelj ne znači da imamo pravo da sa našim detetom radimo šta god hoćemo. Dete nije vlasništvo svojih roditelja. Biti roditelj znači imati odgovornost za dobrobit svoga deteta. A to znači da način na koji roditelji vaspitavaju dete treba da se zasniva na uvažavanju detetovog dostojanstva, a ne na zastrašivanju.

Ako ne dobije batine biće razmaženo, a mene će manje poštovati i izgubiću autoritet.

Poštovanje se gradi davanjem sopstvenog primera i obrasca ponašanja. Dete ne možemo fizički prisiliti da nas poštuje. Telesno kažnjavanje ukazuje detetu da je uradilo nešto loše, ali ne ukazuje šta je potrebno da učini kako bi to ponašanje promenilo. Ovakva situacija kod deteta izaziva samo strah, ali ga ne uči i novom ponašanju. Takođe, odrasli se ne osećaju dobro u vezi s onim što su uradili i skloni su da dete okrive za sopstveni postupak („Šta si tražio, to si i dobio!”, „Izazvala si me…”, „Da li vidiš do čega si doveo…”).

Da li uvođenje izričite zabrane telesnog kažnjavanja dece kao metoda vaspitanja znači da će se mnogi roditelji naći u zatvoru ili da će im biti oduzeto dete?

Svrha uvođenja izričite zabrane telesnog kažnjavanja deteta nije razdvajanje dece od svojih roditelja ili slanje roditelja u zatvor već je to prvenstveno prevencija, rana intervencija u zaštiti deteta, obuka i savetovanje o nenasilnim metodama disciplinovanja dece. Važno je razumeti da ljudska prava ne prestaju na „kućnom pragu” i da ukoliko se zakonom sankcioniše telesno kažnjavanje ili napad na odraslu osobu jednako treba da se sankcioniše i telesno kažnjavanje deteta. Nedvosmislena zakonska regulativa kojom se izričito zabranjuje i sankcioniše svaki vid nanošenja telesne kazne u svrhu disciplinovanja treba da bude zvaničan stav države kako po ovom pitanju ne bi ostavio prostora za diskusiju da li jedan udarac po guzi predstavlja nasilje ili ne, odnosno upotrebe fizičke sile radi dobrobiti deteta.

Većina telesnih kazni podrazumeva udaranje deteta (batine, šamaranje, udaranje po stražnjici) rukom ili štapom, kaišem, prutom, a može da uključi i drmusanje ili bacanje deteta, štipanje, šutiranje, šurenje, pečenje, čupanje za kosu, primoravanje deteta da stoji, kleči ili zauzima druge neprijatne i bolne položaje ili primoravanje deteta da silom guta (na primer, pranje usta detetu sapunom ili primoravanje deteta da guta ljute začine). Postoje i nefizički oblici kažnjavanja dece, koji su takođe okrutni i ponižavajući i predstavljaju grubo kršenje prava deteta, kao što su, na primer, kažnjavanje kojim se dete omalovažava, ponižava, dovodi u situaciju da ispašta zbog tuđe krivice, ugrožava, zastrašuje ili ismeva.

Istraživanja pokazuju da je veliki broj dece širom sveta izložen telesnom kažnjavanju kao načinu vaspitavanja u porodici, školi i/ili drugim institucijama. Prema podacima istraživanja o višestrukim pokazateljima položaja žena i dece u Srbiji (MICS 6), polovina dece starosti 1–14 godina koja žive u domaćinstvima u Srbiji je iskusila isključivo nenasilne metode disciplinovanja od strane odraslog člana domaćinstva tokom mesec dana koji su prethodili istraživanju, dok je u istom periodu 40 procenata prošlo kroz neki vid psihološke agresije. Fizičko kažnjavanje doživelo je 20 procenata dece, a jedan procenat težak oblik fizičkog kažnjavanja (šamaranje ili udaranje deteta po licu, glavi ili ušima, prebijanje, odnosno zadavanje više udaraca svom snagom). Psihološka agresija (vikanje, nazivanje deteta pogrdnim imenima) i neki oblik fizičkog disciplinovanja dece najčešći su u regionu Vojvodine. Samo 10 procenata ispitanika (majki ili staratelja) u Srbiji smatra da je za pravilno odgajanje i vaspitavanje dece neophodno fizičko kažnjavanje. Interesantno je da je takav stav najzastupljeniji među ispitanicima koji žive u najbogatijim domaćinstvima.

Navedeno istraživanje nam pokazuje da je danas skoro svako drugo dete u Srbiji izloženo nasilnom disciplinovanju. Roditelji pribegavaju nasilnom disciplinovanju iz više razloga – između ostalog, zbog stečenih uverenja, karakternih crta i utiska da je takvo ponašanje društveno prihvatljivo.

Rezultati istraživanja su pokazali da su očevi veće pristalice fizičkog kažnjavanja, dok obrazovaniji ispitanici i žene češće veruju da telesno kažnjavanje nema pozitivan ishod i ne podržavaju takve metode vaspitavanja. Dva do tri odsto ispitanika je izjavilo da je primenjivalo teži oblik nasilja u vaspitavanju, dok se pri izjašnjavanju o blažim oblicima kažnjavanja taj broj postepeno povećava.

Većina roditelja u Srbiji veruje da nasilno disciplinovanje nije dobro, što su veoma dobri rezultati, međutim, njih 50 odsto izjavilo je da je prvi put iskoristilo nasilne metode u vaspitanju u drugoj ili trećoj godini deteta.

U Srbiji je fizičko kažnjavanje dece i dalje veoma rasprostranjeno, a određene patrijarhalne norme i vrednosti koje opstaju u našem društvu predstavljaju jedan od glavnih razloga žašto se telesno kažnjavanje i dalje smatra legitimnim načinom vaspitavanja dece (npr. postoje narodne izreke: Batina je iz raja izašla; Ko štedi štap, pokvari dete i slično). Poslednjih godina se povećava svest celog društva o neprihvatljivosti nasilja nad decom, uključujući i svest o neprihvatljivosti telesnog kažnjavanja dece kao načina vaspitavanja i disciplinovanja, te većina stručnjaka prihvata i promoviše stav da je telesno kažnjavanje teška povreda prava deteta i da ga treba hitno i izričito zabraniti u svim okruženjima. Izrazito su malobrojni stručnjaci koji smatraju da je „razumno telesno kažnjavanje deo vaspitnih metoda“ i da ono ne treba da bude izjednačeno sa fizičkim nasiljem i zlostavljanjem, ali, nažalost, neki od njih za promociju ovakvog stava dobijaju mnogo medijskog prostora

Iako je zabranjeno decu izvrgavati bilo kakvom ponižavanju ili fizičkom nasilju, nažalost, podaci pokazuju da roditelji u Srbiji i dalje koriste nasilne metode u vaspitanju dece.